problem koji se javlja kada drugim ljudima dam da čitaju neke stvari koje pišem iz svojih osobnih zapisa je to da cenzuriram. cenzuriram jer dosta toga što pišem ne treba svatko znati.
pišem pišem pišem, ne mogu reći 'ne razmišljajući', nego upravo suprotno - previše razmišljajući. samu sebe ne sputavam, već si upravo suprotno, dajem više ovlasti da pišem upravo ono što mi padne na pamet.
kad dođemo do toga da to dam drugima na uvid, ne volim da vide sve to.
volim da vide neki zaključak, neku konkluziju, nešto do čega sam došla.
s jedne je strane to dobro, jer je ta neka temeljna poruka, ta neka temeljna stavka, izvučena iz konteksta i stavljena na pijedestal. to je ono što sam zaključila.
golo. samo. neovisno o ičemu drugom.
postoji za sebe i takvo opstaje.
s druge strane, ta ista činjenica ima i svoj negativni aspekt. to je da se ne vidi taj tijek misli. jer prođem mnogo tema, mnogo povezujem nevidljivim nitima i stvaram tu završnu konkluziju.
rečenica izvučena konteksta ima svoju neovisnost, ali moguće je i da nazaduje zbog nedostatka konteksta koji ju je stvorio.